Lju­bi­ša Bo­ri­sa­vlje­vić, ma­jor u pen­zi­ji, ro­dom iz Sr­bi­je, šef šta­ba Lov­ćen­skog od­re­da 1920. go­di­ne opi­sao je svog sa­bor­ca Na­sta­di­na Lja­ko­vog Iva­no­vi­ća u knji­zi pod na­zi­vom „Pad Lov­će­na”: „Sta­ri rat­nik, hra­bri ko­man­dir Na­sta­din Iva­no­vić — to je je­dan od naj­hra­bri­jih me­đu hra­bri­ma”... Iva­no­vić i Bo­ri­sa­vlje­vić uče­stvo­va­li su 1915. go­di­ne u ope­ra­ci­ja­ma od­bra­ne Lov­će­na od Austro-ugar­ske voj­ske.
U ča­su ka­da mu je do­gor­e­lo do no­ka­ta, kralj Ni­ko­la je 26. de­cem­bra 1915. sa Ce­ti­nja po­zvao Lu­ku Goj­ni­ća, ko­man­dan­ta Cr­no­gor­ske Drin­ske di­vi­zi­je u Da­ni­lov­gra­du gdje se na­la­zi­la op­šta re­zer­va, ko­joj su pri­pa­da­li Ku­či i Bra­to­no­ži­ći, a ko­ji su se u tom mo­men­tu na­la­zi­li kod svo­jih ku­ća, pa mu je na­re­dio:
„Od­mah da si mi pri­ku­pio te Ku­če i Brat­no­ži­će i to ne­što to­po­va i da si mi do­šao ova­mo da me bra­niš i ku­ću da mi spa­sa­vaš”, bi­la je Kra­lje­va na­red­ba Goj­ni­ću, ali i va­paj za spas dvo­ra.
Kuč­ko-bra­to­no­šku bri­ga­du sma­trao je elit­nom je­di­ni­com…
Je­di­ni­ca je sa­ku­plje­na u re­kord­nom ro­ku. Već sju­tra­dan, 27. de­cem­bra 1915. kuč­ko-bra­to­no­ška bri­ga­da kre­nu­la je sa Zla­ti­ce, pre­ko Pod­go­ri­ce, a 29. bi­la na cen­tral­nim po­lo­ža­ji­ma u od­bra­ni Lov­će­na.
Na­sta­di­nu Iva­no­vi­ću, pre­ka­lje­nom rat­ni­ku, bi­lo je po­vje­re­no ko­man­do­va­nje kuč­ko-bra­to­no­škom bri­ga­dom. Ovu je­di­ni­cu su či­ni­li ma­hom pre­ka­lje­ni rat­ni­ci. Po­red ve­li­ke hra­bro­sti nje­ni bor­ci is­ka­zi­va­li su ve­li­ko umi­je­će ra­to­va­nja i u ra­ni­jim bor­ba­ma pre­ma Gra­ho­vu, Fo­či, Ka­li­no­i­ku… Po­seb­nu za­slu­gu za to, ka­ko pi­še Mar­ko Ra­šo­vić u knji­zi „Ple­me Ku­či”, imao je njen ko­man­dant Na­sta­din Lja­kov Iva­no­vić.
Znao je do­bro i kralj Ni­ko­la ka­kav je ju­nak i ko­man­dant Na­sta­din, pa ga je od­mah po do­la­sku na Ce­ti­nje una­pri­je­dio u čin bri­ga­di­ra. Bi­lo je to jed­no od po­sled­njih una­pre­đe­nja ko­je je pot­pi­sao ta­da­šnji cr­no­gor­ski su­ve­ren.
O Na­sta­di­no­voj ne­u­stra­ši­vo­sti mo­žda naj­bo­lje go­vo­ri i sle­de­ća epi­zo­da iz bit­ke za Ska­dar ko­ju opi­su­je ma­jor Bo­ri­sa­vlje­vić.
Za vri­je­me Bal­kan­skog ra­ta, Na­sta­din je ko­man­do­vao ba­te­ri­jom pod Ska­drom. To­po­vi su pri­vu­če­ni sa­svim bli­zu ne­pri­ja­te­lja. Sa isu­ka­nom sa­bljom u jed­noj, a re­vol­ve­rom u dru­goj ru­ci, hra­bri Na­sta­din, ko­man­do­vao je ba­te­ri­jom.
Ra­njen u ru­ku, Na­sta­din is­pu­sti sa­blju. U to­ku okr­ša­ja, ra­njen u dru­gu ru­ku, is­pu­sti re­vol­ver. Pri­se­ban, pro­du­žio je da i da­lje ko­man­du­je ba­te­ri­jom. Ra­njen u obi­je no­ge pa­de iz­me­đu to­po­va.
U ba­te­ri­ji, me­đu osta­lim Ku­či­ma, Na­sta­din je imao i svo­je si­no­ve.
Kralj, go­spo­dar sa Ce­ti­nja, kra­lje­vi si­no­vi, kće­ri, kao mi­lo­srd­ne se­stre u bol­ni­ci na Ce­ti­nju, po­zi­va­li su hra­bro­ga Na­sta­di­na da mu se ra­ne vi­da­ju.
„Osta­jem u ba­te­ri­ji, da međ' svo­jom bra­ćom i si­no­vi­ma, po­gi­nem na boj­nom po­lju”, bi­ja­še od­go­vor Na­sta­di­nov.
Bog je sa­ču­vao Na­sta­di­na. Ostao je živ, ci­je­njen kao le­gen­da­ran ju­nak jed­nog od naj­hra­bri­jih cr­no­gor­skih ple­me­na, Ku­ča – Dre­ka­lo­vi­ća.
Doc­ni­je, kroz okr­ša­je hra­bri Na­sta­di vo­dio je Ku­če i Bra­to­no­ži­će.
Ova­kav je ko­man­dant hra­bre cr­no­gor­ske bri­ga­de. Bra­to­no­ži­ći i Ku­či, svi su ova­kvi, za­klju­čio je Lju­bi­ša Bo­ri­sa­vlje­vić, epi­zo­du o ovom hra­brom rat­ni­ku u knji­zi „Pad Lov­će­na”, štam­pa­noj u Ni­šu 1920. go­di­ne.
Na­sta­din je ar­ti­lje­rij­sku ško­lu za­vr­šio u Ita­li­ji, bio ko­man­dant bri­gad­ne ar­ti­lje­ri­je u Zet­skom od­re­du.
– Na­kon ka­pi­tu­la­ci­je Cr­ne Go­re pred Austo-ugar­skom voj­skom 1916. go­di­ne uhap­še­na je ve­ći­na vi­so­kih cr­no­gor­skih ofi­ci­ra i ugled­nih lju­di i in­ter­ni­ra­ni su u austrij­ske lo­go­re. U jed­nom od njih – u Karm­štaj­mu, u da­na­šnjoj Če­škoj, go­to­vo dvi­je go­di­ne pro­veo je i moj djed Na­sta­din. Nje­gov sa­bo­rac Mi­lu­tin Vu­či­nić, na­sli­kao je por­tret ko­ji da­nas ima­mo i po tom por­tre­tu je ura­đe­no po­pr­sje na po­ro­dič­noj grob­ni­ci u Do­lja­ni­ma. Ne­sta­la su nje­go­va broj­na od­li­ko­va­nja, pi­štolj, sa­blja. Ta sli­ka je je­di­na uspo­me­na ko­ju ima­mo i ko­ja nas sje­ća na na­šeg dje­da i pra­dje­da. Ko­li­ko je bio po­što­van me­đu svo­jim ple­me­ni­ci­ma i ši­re, mo­žda naj­bo­lje go­vo­ri nje­go­va sa­hra­na. Bio je to ne­za­pam­ćen is­pra­ćaj u to vri­je­me u Ku­či­ma. Maj­ka mi je go­vo­ri­la da je po­greb­na po­vor­ka bi­la ne­pre­ki­nu­ta od ku­će na Mo­so­ru, do gro­blja u Do­lja­ni­ma – pri­čao nam je Na­sta­di­nov unuk Ko­sta­din Iva­no­vić, ko­ji ima 78 go­di­na. Mno­ge pri­če o Na­sta­di­nu osta­le su za­pi­sa­ne u frag­men­ti­ma – vi­še kroz za­pi­se o je­di­ni­ca­ma ko­ji­ma je ko­man­do­vao sve do Moj­kov­ca, gdje je zna­čaj­no do­pri­nio za­u­sta­vlja­nju Austri­ja­na­ca i spa­su brat­ske sr­bi­jan­ske voj­ske. Sve to go­vo­ri da o broj­nim ju­na­ci­ma tre­ba vi­še da se zna.
Ovaj za­pis je s dru­ge stra­ne i moj lič­ni dug pre­ma čo­vje­ku či­je ime no­sim pre­ko šest de­ce­ni­ja, za­slu­gom mo­ga dje­da Ve­li­še, Na­sta­di­no­vog sa­vre­me­ni­ka i pri­ja­te­lja.
Na­sta­din Bu­la­to­vić


Oli­ver

Ne­dav­no stra­da­li li­der ko­sov­skih Sr­ba i Cr­no­go­ra­ca Oli­ver Iva­no­vić, bio je po­to­mak zna­me­ni­tog bri­ga­di­ra cr­no­gor­ske voj­ske Na­sta­di­na Iva­no­vi­ća. Oli­ve­rov pra­djed Ko­sto i Na­sta­din bi­li su bra­ća.
Oli­ve­ro­va po­ro­di­ca, tač­ni­je djed Pe­ro i ba­ba Mi­le­na, od­se­li­li su iz Do­lja­na kod Pod­go­ri­ce u Me­to­hi­ju. Ta­mo je ro­đen Oli­ve­rov otac Bog­dan. Oli­ve­ro­vi ro­di­te­lji bi­li su ve­o­ma ci­je­nje­ni pro­svjet­ni rad­ni­ci, u De­ča­ni­ma, i Pri­šti­ni. Bog­dan je bio pro­fe­sor isto­ri­je, a Ol­ga je pre­da­va­la srp­ski je­zik i knji­žev­nost. Oli­ver je tre­ba­lo da bu­de voj­ni pi­lot. U in­ter­vi­ju „Po­li­ti­ci” on je po­ja­snio da je to bi­la že­lja nje­go­vog oca.
„Moj ži­vot se te­ško ukla­pao u uni­for­mu. Ali, ni­sam mo­gao da se od­u­prem pri­ti­sku oca. On je to od­lu­čio pri­je mo­je če­tr­na­e­ste go­di­ne. Bio sam i voj­ni sti­pen­di­sta još u sred­njoj ško­li. Voj­ska je bi­la po­ro­dič­na tra­di­ci­ja. Pra­de­da Na­sta­din Iva­no­vić je bio bri­gad­ni ge­ne­ral cr­no­gor­ske voj­ske...”, pri­čao je Oli­ver do­da­ju­ći da ga je ne­što sla­bi­ji vid spri­je­čio da okon­ča ško­lo­va­nje za voj­nog pi­lo­ta ko­je je bio za­po­čeo u Za­gre­bu.
Na po­ri­je­klo, kuč­ko, cr­no­gor­sko i pret­ke ni­je za­bo­ra­vljao. Če­sto je po­sje­ći­vao gro­bo­ve svo­jih naj­bli­žih, maj­ke i oca, dje­da i ba­be, sa­hra­nje­nih u Pod­go­ri­ci. Por­tret svog pre­tka – slav­nog voj­sko­vo­đe Na­sta­di­na Iva­no­vi­ća, za­u­zi­mao je po­ča­sno mje­sto u nje­go­vom sta­nu u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci, pri­ča­ju Oli­ve­ro­vi ro­đa­ci ko­ji su pri­su­stvo­va­li nje­go­vom po­sled­njem is­pra­ća­ju u Ale­ji za­slu­žnih gra­đa­na u Be­o­gra­du.
Na Oli­ve­ro­vom pri­mje­ru osvje­do­če­na je na­rod­na kri­la­ti­ca da iver ne pa­da da­le­ko od kla­de.


Ja pred va­ma, vi za mnom

Na­sta­di­nov unuk Ko­sta­din Iva­no­vić, ima 78 go­di­na. Bio je pro­svjet­ni rad­nik. Pen­zio­ner­ske da­ne pro­vo­di na rod­nom Mo­so­ru, u Do­lja­ni­ma.
– Ov­dje, is­pred ove ku­će, gdje sa­da sje­di­mo, 1924. go­di­ne umro je moj djed Na­sta­din. Sve što je za­pi­sa­no o nje­mu u knji­zi „Pad Lov­će­na” je tač­no. Ima još mno­go to­ga ma­nje po­zna­tog o če­mu je me­ni, bra­ći i se­stra­ma pri­čao otac Dra­go.
Djed je ma­lo­ljet­ne si­no­ve Dra­ga i La­bu­da po­veo sa so­bom pr­vo na De­čić, a po­tom na Ska­dar. Stal­no su bi­li uz nje­ga jer ih je ta­ko­re­ći ve­zao za to­po­ve. Od sil­ne ar­ti­lje­rij­ske tut­nja­ve stric La­bud je oglu­vio. Pri­ča­li su mi otac i stric da je Na­sta­di­no­va ko­man­da voj­ni­ci­ma na Ska­dru gla­si­la:
– Ja pred va­ma, vi za mnom – pri­čao nam je Ko­sta­din Iva­no­vić, o svom dje­du.